Kuća se ne zida od krova – ništa novo, ali da bi
bila jaka, kvalitetna potrebni su dobri temelji. E tako je u životu. Mnogi nisu
uspeli baš zato što su brzali, preskakali stepenike na svom životnom putu, nisu
se osvrtali kada bi naišli na raskrsnicu, nisu pazili kome će verovati, na koga
će se osloniti, sve u svemu, nisu ni skupili novac za plac a kupili su crep da
podižu krov na kući. Moja karijera nije počela sa mojim šestim albumom, a ni sa
prvim. I iza tog prvog albuma stoji puno rada. Bila sam vrlo mlada kad sam se
zaljubila u scenu, kada sam shvatila da će to i ništa drugo biti moj poziv.
Pisala sam već o tome da su, moji najmiliji, moja majka, bili protiv moje
odluke. Ne kažem da sam išla u inat svima, ne kažem da sam prkonso gazila
napred čekajući da se moj san ostvari. Bilo je i više nego teško. Nastup se
mora odraditi profesionalno. Publiku ne zanima šta je vama u glavi, da li imate
problema, na sceni, dok je mikrofon u rukama sve mora da se zaboravi! E to je
bilo najteže. Na samom početku moje pevačke karijere, u pauzi između dva bloka
pesama razmišlja bih o protivljenju svoje majke, a onda nastup se nastavlja,
osmeh na lice, mikrofon u ruku i pesma iz duše! Nije to nikakva gluma. Publika
je ta koja će da prepozna da li je nastup „odrađen“ ili ste se u potpunosti
predali, a publika je ta koja me je naučila da kad sam pred njima zaboravim na
sve, da se usresredim samo na njih.
Moralo je da se radi, puno da se nastupa, i rad
kao rad, uvek se isplati. Presrećna sam bila kada sam u rukama držala svoj
album prvenac. Presrećna, a pomalo i zabrinuta. Normalno da nisam htela da se
zadržim na tome, ali kako nadmašiti samog sebe? U bilo čemu! To nas tera da
malo zastanemo i da se zapitamo. Tada moramo biti najmudriji i ne smemo da
pogrešimo, publika grešku ne prašta.
Sve to što se dešava počelo je da prati nešto
predivno. Naime, posle nastupa počeli su ispred bekstejdža da se pojavljuju ONI
– moji fanovi. Tražili su autograme, fotografisanje samnom. Novi grad, novi
ONI, vesela lica koja stoje ispred mene. Preslatki i toliko simpatični da ne
mogu rečima da opišem. Sećam se jednom, divan mladić, pruža mi ružu i moju
fotografiju, stidljivo me moli da mu se potpišem na poleđini slike, a ruka mu drhti.
Ja ga zagrlim i poljubim, a on se trese. Tada sam se uverila – ti divni ljudi
mene vole, cene moj rad! E to je postala moja glavna motivacija! ONI – moji
verni fanovi.
Uz moj treći album otvorila sam svoj zvanični sajt
sa forumom i postala prvi član pomenutog. E onda su počeli da se registruju, a
ja da komuniciram sa njima. Toliko različitih ljudi, po godinama, po profesiji,
po naciji, po veri, ma po svemu, okupljeni na jednom mestu, jer su imali jedno
zajedničko – ljubav prema mojoj muzici. Među njima su se desila divna
prijateljstva, koja traju dan danas, desila se i poneka ljubav, posećivali
jedne druge, kao neka današnja socijalna mreža preko koje se ljudi upoznaju, a
ja sam ih nazvala
MOJIM LEPOTANIMA, a to zaista i jesu! Mimo mog znanja, a dobro
organizovani počeli su da mi priređuju razna iznenađenja. Nikog ne mogu posebno da izdvojim, svi su
tako dragi. Moram navesti tek par primera. Jedan moj fan Miloš mi je pripremio
prelepu tortu i autobusom iz Šapca doneo u Obrenovac. Marija, Bojana i Miloš su
mi kupili tri zlatne ribice, nosili ih u staklenoj kugli autobusom iz Sremske
Mitrovice za Požarevac! Savka i Marijana su sakupile novac i kupile mi
najnoviji Gucci parfem, koji je veoma skup. Naravno da mi je bilo drago, ali
iskritikovala sam ih zbog toga i rekla da to više ne rade. Jedan Srđan je kupio
Miki i Mini Maus šećerne kolače, doneo u kutijici, pazeći da se ne polome.
Tijana, tada u drugom stanju, vozila je 200km do Beča ne bi li me videla i
poklonila prelepo cveće! Bože, samo mi naviru sećanja. Blog je svakako mali da
napišem sve šta su uradili za mene, samo o njihovim postupcima mogu napisati
knjigu! Svi moji fanovi su takvi! Pričaju samnom, nikad nisam čula da su rekli
ružnu reč o bilo kojoj mojoj koleginici. Ljubazni su, nasmejani i skromni.
Valjda imam sreće da me takvi ljudi vole. U njima vidim sebe kada sam bila
mlađa. Lepo su vaspitani. Gledam ih i pomislim da je to to! Kućno vaspitanje je
ono što nosimo gde god bili. Sa kim god se sreli.
Ne mogu biti stalno u medijima. Smatram da nije
potrebno da „izlazim ljudima iz frižidera“. Odazovem se pozivu za neku emisiju,
ili dam intervju isključivo onda kada se nešto novo dešava u mojoj karijeri i
kada imam šta da kažem. Sa njima je već drugačije... Dopisujemo se preko raznih
socijalnih mreža, koje rado koristim. Prirasli su mi k srcu, kao da ih
znam godinama u nazad, a kada se osvrnem iza sebe zaista i jeste tako. Pa
prošlo je punih osam godina, ako ne i malo više kako komuniciramo, i stalno se
pojavljuju novi. Nema nastupa da me ne dočeka u bekstejdžu neko meni poznato
lice, smejući se sramežljivo, noseći buket cveća, ili nekakav drugi poklon.
Prosto uvek misle na mene! Navikla sam, i budem spremna na to da ću za svaki
svoj rođendan dobiti neko iznenađenje od njih. Priznajem, „uplašim se“ ponekad,
zapitam se „šta li mi sada spremaju“, a uvek vešto sakriju, i uvek me iznenade.
Osvrnula bih se na svoj
najveći koncert do sada, a biće ih tek, Arena 2010. – neposredno posle mog
venčanja. Mimo mog znanja
mesecima su uvežbavali koreografiju za nekoliko pesama, udružili se iz svih
gradova, balkanskih zemalja, slali jedni drugima video zapise kako koreografija
treba da izgleda. Vežbali kod kuće. Ja sam izašla na scenu, i videla njih,
desetine i desetine njih, u ružičastim majicama sa mojim likom na njima. Igrali
su uvežbano, kao pravi profesionalci, na trenutak sam se zbunila, priznajem.
Sutradan u novinama „Ružičasti fanovi priredili Seki iznenađenje“, nisu to ružičasti fanovi, to su moje
LEPOTICE i LEPOTANI! Baš tako u životu nazivam sebi drage osobe!
Xoxo SA